Мапа сајта
Посета: 2.309.437
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и местобљуститеља струмичког Господина Давида
Четвртак, 15. Јуни 2017.  (2. Јуни 2017.)   |   Вести

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Свети Јустин Ћелијски и Врањски наднационални делатељ Тросунчаног Бога

Ваше Преосвештенство, Епископе најсветије Епископије врањске, г. Пахомије, Преосвештени Епископе г. Филарете, уважени г. градоначелниче, уважени г. команданте 4-те бригаде, уважени г. генерале, уважени г. начелниче полицијске управе, уважена господо градски већници и просветни радници, часни оци, преподобно монаштво, возљубљени у Господу,

извесно је да историјско искуство мобилизирања национализма на Балкану, али не само на Балкану, представља изузетно горко искуство.

Експлозивно буђење национализма, односно етнофилетизма, преко јефтиних политикантских памфлета неодговорних личности, како у прошлости, тако и данас, загрожава јединство и мир међу народима. Зато бих, у продужетку, сасвим на кратко подсетио на најшире прихваћено опредељење национализма. У ту сврху, неопходно је да се прво разграничи национализам од патриотизма. Несумњиво, патриотизам је израз саможртвене љубави према отаџбини! Национализам, или, као што смо прецизирали - етнофилетизам, у суштини представља разбољеност, од стања нетрпељивости, до стања мржње према другом.

Црква има, рекао бих, лек за предочену разбољеност оних, који цепају јединство међу људима. Свакако, један од лекова су светитељи Цркве, који обедињују народе, а међу њима је један од највећих светитеља нашег времена, свети Јустин Ћелијски и Врањски, који својим постојањем сведочи да рађање светитеља у Цркви није анахронизам, т.ј. представља живи доказ да Црква и данас рађа велике светитеље. Ево одговора светог Јустина Ћелијског и Врањског по питању подељености међу људима. Он надахнуто говори: „нема разлике међу људима, када је у питању њихово спасење: Господ Христос је основао Цркву која је подједнако приступачна и отворена за све људе свих народа, свих боја, свих континената. У њој, сви народи сачињавају један народ: „свети народ“, „народ Божији“ (1. Петар 2.10). “

Следствено, будући да постоје људи различитих народа, недвосмислено је јасно да Хришћанство не укида језик, историју и културу народа. Постоје примери када се оно брижљиво стара о њима, чак и више од државе, имајући у виду да те вредности, уопште нису повезане са постојањем националне државе. Као илустрација реченог, у време отоманске империје, Хришћанство је дало веома познате књиге, иконе, храмове и многе друге вредности, које се данас сматрају за културно наслеђе. Нажалост, може се понекад догодити, да управо национална држава атакује на те вредности, тада када промовише кич и шунд уместо аутентичне културе. Но, шта Хришћанство не чини? Ни у ком случају Хришћанство не прави идола од нације, језика, културе и историје. Условно речено, пре је спремно да се њих одрекне, него да се одрекне себе. Зато ће и свети Јустин Ћелијски и Врањски упечатљиво да ускликне: „О, нека умукну такозвани цареви, краљеви, и моћници, и силници, насилници, тирани овога света! Шта нам дају? Шта? На златном тањиру отров смрти, место Раја – пакао!“ И додаје: „Без Христа, и живот, и срце, и душа, и народ, и држава нису ништа друго до смрт иза које нема васкрсења!“ И заиста, колико бесмислено би звучало, када би неко рекао да Хришћанство припада само једном народу.

Зато, национализам, односно етнофилетизам, не само што је туђ Хришћанству, већ је и његов смртни непријатељ! Национализам ни у ком случају не може да се саобрази са Хришћанством и према многим хришћанским мислиоцима, национализам је опредељен као „распрострањивање зла“ и „племенска парасинагога“. Зато је и етнофилетизам осуђен од Цркве као еклисиолошка јерес! Следствено, само онај који не познаје Хришћанство, поистовећује га са национализмом, демонстрирајући тако једно варваризовано Хришћанство! Чули смо, да се сагласно Хришћанству, свети авва Јустин Ћелијски и Врањски залаже за јединство свих народа и свих боја коже, за јединство свеукупног саздања, залаже се за саборност; сасвим супротно, етнофилетиста се политикантски залаже за једнонационално јединство и поврх свега каже да је хришћанин! Узимајући у обзир речи Апостола Павла, када каже да у Христу не постоје нације (Гал. 3.28), свако, сам нека процени да ли су темељите, или на површини човековог постојања лебде следеће кованице: националиста–хришћанин и демо–хришћанин!

Рекли смо да је узвишена врлина патриотизам! Но, национализам, прецизније етнофилетизам као робовање човека у простору и времену, користи Хришћанство само као политикантски слоган. И ништа више од тога! Силници и моћници које спомиње свети Јустин Ћелијски и Врањски, често се јавно декларишу као хришћани, зарад личне користи, а Хришћанство се насилно гура тамо где оно не може да се смести, у калуп политикантских циљева. Неко ће рећи: то је демохришћанство. Но, демохришћанство, односно народно Хришћанство, као што говори и само његово име, очигледно није Хришћанство. Моћници који се поигравају са значењима вере, понекад треба да чују шта је, а шта није Хришћанство, због огромне одговорности, коју носе на својим леђима. Хришћанство се треба вратити Хришћанству!

Свети Јустин Ћелијски и Врањски је био једна од најобразованијих личности свог времена и поред једнопартијског политичког система, није се плашио да гласно говори истину, подносећи велика страдања због тога. Својим примером овај наш велики светитељ и данас нас поучава да нам је неопходно аутентично образовање, које даје предност критичкој мисли, а не вандализму. Вандализам је сводити Хришћанство на политичку идеологију. Такво политичко Хришћанство, односно искривљена слика Хришћанства, изазива осећај одбојности код савременог мислећег човека. Хришћани треба једном заувек да разликују цркву од нације и веру од националне културе. Речено, сликовито описује митрополит диоклијски Калистос Уер. Парафразирам, он отприлике каже: имам чашу са водом! Суштина је у води! Суштина је у томе што у чаши имам воду. Но, не могу да пијем воду, ако немам чашу. Чаша је национална култура. Понекад могу да одем и да пијем са планинског извора, и то је најбоље искуство, но није могуће да се из града иде сваки дан на извор. Хришћанство, пак, јесте жива вода наднационалног јединства. Ватрени проповедник тог јединства и саборности је светитељ кога данас празнујемо, преподобни авва Јустин Ћелијски и Врањски.

Ко се хвата само за амбалажу, остаће жедан и глумиће Хришћанство, бивајући разлог да многи, рекли смо, стекну одбојност према Хришћанству, пре него што се са њим упознају. Онога, пак, кога интересује суштина, угасиће жеђ. То је могуће само у саборности Цркве. Ево шта каже свети Јустин Ћелијски и Врањски: „Црква Христова благодаћу Дуга Светога и љубављу Господа Христа преображава ум у саборни ум Цркве, душу у саборну душу Цркве, око у саборно око Цркве. У свему томе људи осећају саборним свесрцем Цркве, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве.

Благодарећи Епископу врањском г. Пахомију на позиву, његовим молитвама нека се од данас наш подвиг састоји у томе, да се још усрдније трудимо да остварујемо на делу горе поменуте речи преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског и Врањског, светитеља кога подједнако поштују сви православни, без разлике на националну и расну припадност. Да негујемо и биолошки идентитет, но истовремено као зеницу ока да негујемо и идентитет који црпимо из саборности Цркве, да бисмо по речима саборног светитеља Јустина Ћелијског и Врањског: „живели, мислили, осећали, гледали и делали благодаћу Тросунчаног Бога Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом, сада и увек и у векове векова“. Амин.

13. јун 2017 г., Врање

Епархија врањска | Сва права задржана | Услови коришћења | Мобилна верзија | Аутор: Агенција МИ | RSS